Od vica do potpuno novog minimalizma ljudskih aktivnosti
Nedavno sam čuo vic koji me je dobro nasmejao:
„Ja nikad ne perem ruke. One to same rade, a ja samo stojim i posmatram kao kreten.“
Smešno je. Ali nekoliko dana kasnije shvatio sam da u toj gluposti možda ima mnogo više istine nego što na prvi pogled izgleda.
Jer, šta ja zapravo radim kada perem ruke?
Odlučim da ih operem. Odem do lavaboa, pustim vodu, uzmem sapun — i ruke počnu da rade. Ne upravljam svesno svakim mišićem. Ne određujem ugao svakog prsta, pritisak jedne šake o drugu, koordinaciju desetina pokreta. Ne šaljem pojedinačne komande nervima i mišićima.
Sve se to događa samo.
Naravno, možemo sasvim normalno reći: „Ja perem ruke.“ Nema ničeg pogrešnog u tome. Ali možemo da pogledamo istu stvar i iz drugog ugla.
Ja sam doneo odluku da operem ruke, a onda posmatram kako moj sistem tu odluku izvršava.
I tako je jedan vic postao pitanje:
Šta mi zapravo radimo?
Od posmatrača do onoga koji odlučuje
U prethodnom tekstu pisao sam o svesti i informaciji. Ovaj tekst je direktan nastavak tog razmišljanja.
Ideja da je naše najdublje Ja svest nije nova. Nalazimo je u nedualističkim tradicijama, a meni je odavno poznata i kroz rad Živorada Mihajlovića Slavinskog.
Kada postupkom nalik na neti, neti — „ne ovo, ne ono“ — počnemo da odvajamo ono što opažamo od onoga što opaža, događa se zanimljiva redukcija.
Primećujem telo.
Dakle, telo je nešto što opažam.
Primećujem emociju.
I ona je sadržaj svesti.
Primećujem misao.
I misao je nešto što se pojavilo i što mogu da posmatram.
I tako možemo nastaviti sve dok ne dođemo do jednostavnog:
Ja sam onaj koji je svestan.
Ne moramo od toga praviti nikakvu metafiziku. Za potrebe ovog teksta sasvim je dovoljno da posmatramo neposredno iskustvo.
Postoji informacija.
I postoji svesnost te informacije.
To je bio okvir prethodnog teksta.
Ali prošle noći mi se pojavilo novo pitanje.
Ako je Ja samo posmatrač — ko onda odlučuje?
I tu sam se setio nečega što sam takođe davno čitao kod Slavinskog, a što verovatno ima mnogo starije korene: Ja ne samo da opaža. Ja i donosi odluke.
Odjednom se vic o pranju ruku složio sa tim.
Možda možemo da posmatramo Ja kao nešto što ima samo dve osnovne funkcije:
1. Svesnost — opažanje, primećivanje, posmatranje.
To je pasivni, primajući aspekt.
2. Odlučivanje.
To je aktivni aspekt.
I počeo sam da se pitam:
Postoji li treća?
Za sada je nisam pronašao.
Prvi dualizam nedualnog Ja
Ako krenemo od jednostavnog:
JA = SVEST
onda možemo da zamislimo dva osnovna pravca njenog funkcionisanja.
U jednom pravcu nešto dolazi ka Ja:
INFORMACIJA → JA
Ja vidi, čuje, oseća, primećuje, postaje svestan.
To je opažanje.
U drugom pravcu nešto polazi od Ja:
JA → ODLUKA
To je aktivni aspekt.
Mogli bismo to nazvati prvim dualizmom nedualnog Ja:
pasivno i aktivno,
primanje i usmeravanje,
opažanje i odlučivanje.
Ne tvrdim da je stvarnost zaista tako ustrojena. Još manje tvrdim da sam time nešto dokazao.
Predlažem samo jednu igru posmatranja:
Hajde da pokušamo da ono što nazivamo svojim delanjem posmatramo na ovaj način i vidimo dokle možemo da stignemo.
Ja odlučuje. Sistem radi.
Odlučim da se popodne vidim sa prijateljem.
Šta se zatim događa?
Ruka uzima telefon. Prsti pronalaze njegov broj. Razgovaram s njim. Dogovaramo vreme. Kasnije ustajem, oblačim se, hodam, ulazim u automobil ili autobus i stižem na mesto sastanka.
Kažem:
„Otišao sam da se vidim sa prijateljem.“
I to je sasvim normalan način govora.
Ali koliko sam od svega toga zaista svesno uradio?
Nisam upravljao mišićima dok sam hodao. Nisam određivao položaj jezika dok sam razgovarao. Nisam računao ravnotežu tela pri svakom koraku. Nisam čak ni unapred konstruisao svaku rečenicu koju sam izgovorio.
Doneo sam odluku.
A zatim je jedan neverovatno složen sistem počeo da je izvršava.
I to je važno:
Odluka nije isto što i izvršenje.
Ja mogu da odlučim.
Sistem izvršava — ako može.
Mogu da odlučim da podignem čašu i telo će to verovatno učiniti.
Mogu da odlučim da podignem 200 kilograma i telo verovatno neće moći.
Mogu da odlučim da zaspim i ostanem budan još tri sata.
Mogu da odlučim da se setim nečijeg imena i da ga se ipak ne setim.
Odluka može da pokrene proces.
Ali odluka nije sam proces.
Ne peru se samo ruke same
Onda sam primetio nešto još zanimljivije.
Isto što važi za telo možda možemo da primenimo i na um.
Pokušavam da se setim nečijeg imena.
Odlučim:
„Setiću se kako se zvao.“
Šta ja sada zapravo radim?
Ne znam kako se pretražuje memorija. Ne prolazim svesno kroz nekakve fioke u mozgu.
Nešto se događa.
Pojavi se:
„Marko?“
Ne.
Opažam rezultat i donosim novu odluku:
Traži dalje.
„Milan?“
Ne.
Dalje.
„Miroslav!“
To je to.
Možemo čitav proces posmatrati ovako:
odluka → proces → informacija → opažanje → nova odluka → proces → nova informacija…
Kao pranje ruku.
Samo što sada ne rade same ruke.
Um radi sam.
A ko onda misli?
Kažemo:
„Ja mislim.“
Ali probajte nekoliko minuta samo da posmatrate svoje misli.
To je, između ostalog, ono što radimo u mnogim oblicima meditacije.
Misao se pojavi.
Za njom druga.
Onda neko sećanje.
Pa zamišljeni razgovor.
Pa nešto što moramo sutra da uradimo.
Pa se vratimo na događaj od pre deset godina.
Većinu tih misli nismo svesno naručili. One dolaze i odlaze, često se ponavljaju, a dobar deo njih je, da budem blag, potpuno beskoristan.
Možemo ih samo posmatrati.
Ali možemo i da odlučimo:
„Sada ću razmišljati o ovom problemu.“
Time smo usmerili proces.
Um počinje da proizvodi informacije.
Nešto nam padne na pamet.
Opažamo.
„Ne, ovo nema smisla.“
Nova odluka:
Probaj drugačije.
Pojavi se nova ideja.
„Ovo je zanimljivo.“
Nastavljamo.
Možda se čak i ono što nazivamo fokusom može razumeti kao ponavljanje odluke.
Odlučio sam da razmišljam o nečemu.
Um odluta.
Primećujem da je odlutao.
Vrati se.
Ponovo odluka.
Um opet odluta.
Vrati se.
Možda koncentracija nije nikakva posebna elementarna funkcija Ja. Možda je samo sposobnost da dovoljno dugo ostajemo pri istoj odluci.
Pažnja
Pažnja mi je u jednom trenutku izgledala kao moguća treća funkcija.
Ali ni ona ne mora biti.
Odlučim:
„Usmeri pažnju na levi dlan.“
A zatim počinjem da primećujem informacije iz dlana: toplotu, pritisak, pulsiranje, dodir.
Odluka je usmerila proces.
Svesnost prima rezultat.
Naravno, nemamo potpunu kontrolu nad pažnjom.
Ako dok posmatram dlan nešto eksplodira iza mene, pažnja će trenutno otići tamo.
Ako šetam šumom i ugledam medveda, teško da ću reći:
„Neću sada da obraćam pažnju na njega, meditiram na stopala.“
Sistem ima svoje prioritete.
Informacija može sama da otme pažnju.
Ali onda ponovo mogu da odlučujem šta ću dalje.
„Izdržaću još deset sekundi“
A šta je sa naporom?
Tu mi je na pamet pao sport.
Neko poput vrhunskog sportiste možda je veliki deo svog uspeha izgradio upravo na bezbrojnim varijacijama jedne odluke:
„Izdržaću još deset sekundi.“
Mišići bole.
To je informacija.
Telo traži odmor.
Nova informacija.
Pojavljuje se misao:
„Dosta je.“
Informacija.
A onda:
„Još deset sekundi.“
Odluka.
Telo nastavlja proces.
Napor je neprijatan, ali u ovom modelu ni on ne mora biti posebna funkcija Ja.
Napor je deo procesa.
Kao pranje ruku — samo mnogo neprijatnije.
I dugoročnu istrajnost možda možemo posmatrati na sličan način.
Nekada je donesena velika odluka:
„Ovo ću postići.“
A onda tokom godina dolaze hiljade informacija koje joj se suprotstavljaju: umor, porazi, bol, sumnja, druge mogućnosti.
I hiljade novih odluka:
„Nastavljam.“
Kreativnost i „Sveti duh“
Posebno je zanimljiva kreativnost.
Kao mlađi nekoliko puta sam počinjao da pišem roman.
Uglavnom bih završio na prvoj stranici.
Sa pesmama je bilo drugačije. Neke od njih kao da su jednostavno istekle iz mene. Ne sećam se čak ni jasne odluke:
„Sada ću napisati pesmu.“
Pojavila se.
Pisac može da sedne za sto sa čvrstom odlukom da piše — i ništa.
A onda, kako je to jedan Svetislav Basara lepo opisao: „Napijem se, razbarušim kosu, glumim neurozu — i Sveti duh počne da diktira.“
Smešno, ali zanimljivo.
Možda kreativnost takođe možemo posmatrati kao proces sistema.
Ideje se pojavljuju.
Ja ih primećujem.
Neke odbacujem.
Neke prihvatam.
Nekoj odlučim da posvetim pažnju.
Um nastavlja da radi.
Pojavi se nešto novo.
Ponekad najbolje rešenje dođe upravo kada smo prestali da pokušavamo — u šetnji, pod tušem, pred spavanje.
Nismo odlučili kakvo će rešenje biti.
Primili smo ga.
A velika otkrića?
Volimo da kažemo:
Njutn je otkrio gravitaciju.
Tesla je stvarao svoje izume.
Ajnštajn je stvorio teoriju relativnosti.
Šredinger je učestvovao u stvaranju kvantne mehanike.
Naravno.
Ali možemo i to da pogledamo iz našeg minimalističkog ugla.
Niko od njih nije mogao da odluči:
„Sada ću proizvesti veliko otkriće.“
Mogli su da odluče da se bave problemom.
Da mu se vraćaju.
Da gledaju.
Da računaju.
Da odbacuju pogrešne puteve.
Da ponovo usmere um.
A onda se u jednom trenutku pojavi veza koja ranije nije bila primećena.
Aha!
Možda je baš to „aha!“ jedan od najlepših primera.
Ne odlučujemo šta ćemo otkriti pre nego što to otkrijemo.
Sistem povezuje informacije.
A mi primetimo ono što se pojavilo.
Neverovatno složen sistem i veoma jednostavno Ja
Ovde treba napraviti važnu razliku.
Ovim ne tvrdim da je čovek jednostavan.
Naprotiv.
Čovek je zapanjujuće složen sistem.
Telo neprekidno obavlja ogroman broj procesa. Um pamti, povezuje, poredi, predviđa, zamišlja, proizvodi misli, obrađuje informacije i automatizuje ono što smo naučili.
Ali:
Složenost sistema ne mora da znači složenost osnovnih funkcija Ja.
Kada smo bili mali, nismo umeli ni da peremo ruke. Nismo umeli da hodamo. Ni da govorimo.
Kasnije učimo da pišemo, vozimo automobil, sviramo klavir, igramo tenis.
U početku je potrebno mnogo pažnje i mnogo odluka.
Kasnije sistem nauči.
Iskusni vozač ne odlučuje posebno kada će pomeriti stopalo nekoliko centimetara, koliko će okrenuti volan i kako će koordinisati stotine sitnih pokreta.
On odluči:
„Skrećem desno.“
A sistem zna šta treba da uradi.
Možda se veliki deo učenja upravo sastoji u tome da procese koji su nekada zahtevali stalno svesno usmeravanje pretvorimo u procese koji se odvijaju sami.
Želja nije odluka
Ovaj način posmatranja vodi i do zanimljivog pitanja slobodne volje.
Vidim kolač. I pojavi se:„Jeo bih kolač.“
Ali ja nisam odlučio da želim kolač. Želja se pojavila kao informacija.
Znam da je sladak.
Informacija.
Znam da goji.
Informacija.
„Ma samo jedan.“
Misao — informacija.
„Rekao sam da neću.“
Nova informacija.
Sve to može da se događa u umu.
A onda dolazi:
„Neću.“
Ili:
„Ma poješću ga.“
Odluka.
Da li je ta odluka potpuno slobodna?
Ne znam.
Možda jeste. Možda je delimično uslovljena svim informacijama koje su joj prethodile. Možda je potpuno determinisana i samo nam izgleda kao da smo je mi doneli.
To je stari filozofski problem i nemam nameru da ga ovde rešavam.
Za ovaj način posmatranja to čak nije ni potrebno.
Dovoljno je primetiti razliku između:
želje, misli, emocije, impulsa i drugih informacija koje se pojavljuju
i
onoga što doživljavamo kao odluku šta ćemo učiniti.
Čak i kada neki impuls već pokrene radnju, možemo da kažemo:
„Ne.“
I zaustavimo je.
Pravo veta je opet samo odluka.
Tri elementa
Tako se iz prethodnog teksta o svesti i informaciji pojavljuje još jedan element.
Dobijamo jedan vrlo jednostavan model:
JA — INFORMACIJA — ODLUKA
I jedan neprekidan ciklus:
informacija se pojavljuje → JA je opaža → JA odlučuje → sistem izvršava odluku → nastaje nova informacija → JA je opaža → ponovo odlučuje…
Naravno, ne mora svaki ciklus sadržati odluku.
Misli mogu da prolaze, a da ih samo posmatram.
Telo može da obavlja hiljade procesa kojih uopšte nisam svestan.
Um može sam da povezuje informacije.
Neki događaj može automatski da privuče pažnju.
JA ne mora neprekidno da upravlja sistemom.
Ali kada pokušam da pronađem ono što JA samo radi, za sada nalazim samo dve elementarne funkcije.
Opaža.
I:
Odlučuje.
Postoji li treća?
Tokom razmišljanja pokušavao sam da pronađem treću.
Pažnja?
Može se posmatrati kao odluka da se pažnja usmeri i zatim opažanje onoga što se pojavljuje.
Mišljenje?
Um može da misli sam, dok JA opaža tok i odlukama ga usmerava.
Pamćenje?
JA odluči da pronađe informaciju, sistem je traži, a JA opaža rezultat.
Kreativnost?
Sistem proizvodi nove kombinacije, JA ih opaža, bira i usmerava dalji proces.
Napor?
Proces može biti težak i neprijatan, dok JA odlučuje da nastavi.
Učenje?
JA opaža rezultate i donosi korektivne odluke, dok sistem kroz ponavljanje menja sebe i stvara automatizam.
Sve su to složeni procesi.
Ako postoji treća osnovna funkcija Ja, ona bi morala biti nešto mnogo jednostavnije.
Nešto jednako elementarno kao:
opažati
i
odlučiti.
Ja je za sada nisam pronašao.
Možda ću je pronaći sutra.
Možda će je pronaći neko drugi.
A možda je nema.
To trenutno nije ni važno.
Ne predlažem novu metafiziku niti tvrdim da sam otkrio kako čovek „zaista funkcioniše“.
Predlažem samo drugačiji ugao gledanja.
Probajte tokom jednog običnog dana da se povremeno zaustavite kada kažete:
„Ja ovo radim.“
I pitajte:
Šta JA ovde zapravo radi?
Da li opaža?
Da li odlučuje?
A šta se jednostavno događa kao proces uma i tela?
Možda ćete pronaći treću elementarnu funkciju.
A možda ćete, kao ja, završiti tamo gde je sve počelo:
Ruke se peru same.
Samo što sada više nisam sasvim siguran da je to vic.