šta je svest?
Jedno od najupornijih pitanja savremene misli glasi: šta je svest?
I što se više trudimo da je objasnimo, to nam više izmiče. Paradoksalno, govorimo o nečemu što nam je najbliže — a ponašamo se kao da je najudaljenije.
Možda problem nije u svesti, već u tome kako pokušavamo da je razumemo.
Razumevanje kao metafora
Psiholog i mislilac Julian Jaynes dao je jednu izuzetno poštenu i retko jasno formulisanu dijagnozu:
razumevanje ne znači „uhvatiti stvar po sebi“, već pronaći dobru metaforu.
Kada kažemo da nešto razumemo, mi zapravo kažemo da smo uspeli da složenu pojavu zamenimo nečim poznatijim i osetimo bliskost sa tim modelom
Nekada smo grmljavinu „razumeli“ kao borbu bogova.
Danas je „razumemo“ kao sudar električnih naboja, trenje vazdušnih masa i nagle promene pritiska.
Modeli su se promenili — ali mehanizam razumevanja nije.
U oba slučaja koristimo slike, analogije i pojmove koji nam daju osećaj poznatosti.
Razumevanje je, dakle, uvek metaforičko.
Zašto svest nema metaforu
I tu dolazimo do zida.
Ako je razumevanje uvek metaforizacija, tada bi razumevanje svesti zahtevalo nešto što je:
poznatije od samog neposrednog iskustva.
Ali tako nešto ne postoji.
Svest nije objekat u iskustvu — ona je ono u čemu se iskustvo uopšte pojavljuje.
Ne postoji spoljašnja tačka sa koje bismo je mogli posmatrati, uporediti ili modelovati.
Zato Jaynes dolazi do poštenog, ali nepopularnog zaključka:
svest se ne može razumeti.
I tu on staje.
Gde nauka mora da stane — i zašto to ne priznaje
Jaynes svesno staje na ivici ontologije da ne bi bio optužen za metafiziku.
To nije njegova lična slabost, već strukturno ograničenje naučnog uma.
Savremena nauka sme da menja modele, sme da menja teorije i da produbljuje objašnjenja.
Ali ne sme da dovede u pitanje sopstvene ontološke pretpostavke.
Zato nauka može beskrajno da govori o neuronskim korelatima, mehanizmima obrade ili informacijskim tokovima.
Ali ne postavlja pitanje:
šta je ono u čemu se sve to uopšte pojavljuje?
To pitanje označava granicu.
I ta granica se retko priznaje.
Iz prethodnog ne sledi da svest ne možemo znati
Ovde dolazimo do ključne tačke.
To što svest ne možemo razumeti ne znači da je ne možemo znati.
Ali to zahteva da jasno razlikujemo dve vrste znanja:
- znanje o nečemu — posredovano, pojmovno, objektno
- znanje kao bivanje — neposredno, bez distance, bez modela
Svest ne pripada prvom tipu znanja.
Ali jeste drugi tip znanja.
Ne može se objasniti — ali se može direktno iskusiti.
Kako dolazimo do direktnog iskustva svesti
Ovde se pojavljuje paradoks koji razrešava čitavu zbrku.
Svest nije objekat — ali mi ne znamo drugačije nego da je tražimo kao objekat.
I upravo taj pogrešan pokušaj postaje metoda.
Kada subjekat pokuša da:
- vidi ono čime vidi
- posmatra samo posmatranje
- uhvati svest kao „nešto“
dolazi do kolapsa.
Ne postoji objekat koji se može izdvojiti.
A samim tim — ne ostaje ni subjekat koji stoji nasuprot.
Nestaje razlika: subjekat–objekat.
I ne pojavljuje se nova teorija, novo objašnjenje ili novo znanje o nečemu —
pojavljuje se direktno iskustvo.
Zašto instrumenti tu nužno zakazuju
Instrumenti, po svojoj prirodi, mogu da se bave samo objektima: neuronima, signalima, korelatima ili obrascima aktivnosti.
Ali svest nije objekat.
Zato tzv. teški problem svesti nije tehnički problem koji čeka bolju tehnologiju,
već kategorijalna greška:
pokušaj da se uslov pojavnosti pojavi kao pojava.
Tu nema šta da se „reši“.
Zašto zen, joga i budizam nisu suprotni nauci
U svojoj suštini (ne u ritualima i verovanjima), ove tradicije imaju jedan jedini cilj:
iskustvo svesti bez sadržaja, bez modela, bez objekta
Ne nude objašnjenje.
Ne nude teoriju.
Ne traže verovanje.
One nude direktnu evidenciju.
Zato nisu konkurencija nauci, već njena nužna dopuna — tačno tamo gde naučna metoda mora da stane.
Završna misao
Svest ne možemo pronaći instrumentima jer oni rade samo sa objektima, a svest nije objekat.
Ostaje nam ili da je iskusimo sobom — ili da je nikada ne znamo.
Sve između su modeli.