Mnogi ljudi godinama traže “pravu” knjigu koja će ih konačno pokrenuti. Jedni čitaju o disciplini, drugi o motivaciji, treći o uspehu, navikama, fokusu i planiranju. I često im se dešava isto: dok čitaju, osećaju nalet jasnoće. Sve deluje logično. Sve deluje moguće. Kažu sebi: “E, sad mi je jasno. Sad krećem.”

A onda prođe nekoliko dana.

Početni polet splasne. Stari obrasci se vrate. Život nastavi po starom.

Upravo zato je knjiga “Ciljevi” Brajana Trejsija zanimljiva. Ona ne nudi magiju, ne prodaje mistiku i ne zamagljuje stvari. Naprotiv, njena snaga je u jednostavnosti: budi jasan šta želiš, zapiši to, napravi plan, deluj svakog dana i ne odustaj.

To zvuči gotovo suviše jednostavno. I baš tu počinje pravi problem.

Jer knjiga jeste dobra. Metoda jeste razumna. Ali većina ljudi ipak ne uradi ono što bi trebalo da uradi. Nije dakle problem samo u znanju. Problem je dublji.

Problem je u tome što između “znam šta treba” i “radim to” često stoji nevidljiv unutrašnji otpor.

I tu ova tema postaje mnogo zanimljivija nego što deluje na prvi pogled.

O čemu govori knjiga „Ciljevi“?

Suština Trejsijeve poruke je vrlo jasna: ljudi koji imaju jasno definisane ciljeve postižu više od onih koji žive stihijski. On stalno vraća čitaoca na nekoliko osnovnih principa:

• odluči šta stvarno želiš
• napiši cilj jasno i konkretno
• odredi rok
• napravi plan
• radi svakog dana nešto u tom pravcu
• ne dozvoli da te trenutne prepreke zaustave

To je jedna zdravorazumska filozofija uspeha. Ne čekaš raspoloženje. Ne čekaš “pravi trenutak”. Ne čekaš da ti se život sam razjasni. Ti preuzimaš odgovornost, određuješ pravac i krećeš.

I upravo zato je ova knjiga mnogima dragocena. Ona razbija maglu. Umesto nejasnog maštanja, uvodi strukturu. Umesto “voleo bih”, uvodi “odlučio sam”. Umesto haotičnog kretanja, uvodi pravac.

Za neke ljude samo to je već ogromna promena.

Ali ako je sve to toliko korisno, zašto onda toliko ljudi pročita knjigu, složi se sa njom, pa ipak ne napravi stvaran pomak?

Zašto knjiga mnogima ne promeni život

Ovde dolazimo do nečega što se u self-help literaturi često potcenjuje.

Ljudi obično misle da ne ostvaruju ciljeve zato što:

• nisu dovoljno motivisani
• nisu disciplinovani
• nisu dobro organizovani
• nemaju dovoljno vremena
• nemaju dovoljno vere u sebe

Sve to može biti tačno. Ali često je to samo površina.

Ispod toga vrlo često stoji nešto drugo: unutrašnji emotivni naboj vezan za uspeh, neuspeh, odgovornost, vidljivost, novac, samovrednovanje, strah od greške, strah od odbacivanja, pa čak i strah od samog uspeha.

Čovek može sasvim iskreno želeti cilj na svesnom nivou, a da na dubljem nivou ima snažan otpor prema svemu što taj cilj nosi.

Na primer, neko kaže da želi uspešan posao. Ali duboko u sebi može nositi i sledeće:

• “Ako uspem, svi će očekivati više od mene.”
• “Ako se istaknem, biću na udaru.”
• “Ako zaradim mnogo, postajem loš čovek.”
• “Ako probam ozbiljno i ne uspem, moraću da priznam sebi ko sam.”
• “Dok maštam, još imam nadu; ako krenem ozbiljno, rizikujem razočaranje.”

Takav čovek može pročitati najbolju knjigu o ciljevima na svetu. Može podvući najvažnije rečenice. Može čak i napraviti plan. Ali će mu sistem iznutra kočiti korake.

Ne zato što je lenj. Nego zato što u njemu postoji konflikt.

Jedan deo hoće cilj. Drugi deo se od njega brani.

Gde je stvarna granica Trejsijeve metode

Da budemo pošteni: Brajan Trejsi nije pogrešio. Njegova metoda radi. Jasnoća cilja, pismeno definisanje, plan i svakodnevna akcija zaista mogu promeniti život.

Ali ta metoda najbolje radi kod ljudi kod kojih unutrašnji sistem nije ozbiljno zakočen.

Drugim rečima: ako čovek već ima relativno čist odnos prema uspehu, radu i odgovornosti, Trejsijevi saveti mogu biti snažan katalizator. Takvoj osobi često treba samo više fokusa i reda.

Međutim, ako je unutra jaka emotivna sabotaža, logika sama nije dovoljna.

Tu nastaje velika zabuna u oblasti ličnog razvoja. Ljudi uzmu dobru metodu, ona im ne da očekivan rezultat, pa zaključe ili da metoda ne valja ili da oni “nemaju karakter”.

A često nije ni jedno ni drugo.

Često je problem u tome što pokušavaju da grade novu spoljašnju strukturu preko starog unutrašnjeg konflikta.

To je kao da daješ odlična uputstva za vožnju čoveku koji drži ručnu kočnicu. Uputstva mogu biti besprekorna. Ali auto i dalje teško ide.

Zašto je jasnoća cilja važna, ali nije dovoljna

Jedna od najvećih vrednosti knjige “Ciljevi” jeste to što čoveka tera da se konačno opredeli. A to je već mnogo.

Mnogi ljudi ne pate zato što su nesposobni, nego zato što su rasuti. Žele deset stvari odjednom. Danas ih vuče jedno, sutra drugo. Nemaju pravac, pa nemaju ni snagu. Energija im curi na više strana.

Trejsi tu pogađa pravo u centar: cilj skuplja rasutu energiju.

Ali cilj sam po sebi ne uklanja unutrašnji otpor.

Možeš jasno znati šta želiš i ipak to odlagati. Možeš imati odličan plan i ipak osećati težinu svaki put kad treba da preduzmeš konkretan korak. Možeš želeti promenu i istovremeno se grčevito držati poznatog.

Zato mnogi ljudi posle čitanja ovakvih knjiga dobiju kratkotrajni nalet, ali ne i trajnu promenu. Znanje im da smer, ali ne rešava nužno ono što ih iznutra koči.

Tu nastupa PEAT

Ako je Trejsijeva knjiga jaka u postavljanju pravca, onda je PEAT metoda jaka u uklanjanju unutrašnjih blokada koje sprečavaju kretanje tim pravcem.

To je važna razlika.

Self-help knjige često govore šta treba uraditi. One objašnjavaju principe. Daju mapu. I to je dragoceno.

PEAT se bavi nečim drugim: on radi sa emotivnim nabojem zbog kojeg čovek ne uspeva da primeni ono što već zna.

Na primer, osoba može jasno postaviti cilj, ali svaki put kad treba da pozove klijenta, da traži povišicu, da pokrene svoj projekat, da javno istupi ili da traži ono što želi — u njoj se aktivira stezanje, otpor, nemir, stid, strah ili težina.

Tu nije problem u tome što ne zna Trejsijeve korake.

Problem je u tome što telo i psiha taj korak doživljavaju kao pretnju.

PEAT tehnike mogu pomoći da se taj naboj smanji ili otpusti, tako da ono što je ranije bilo teško postane prirodnije. Čovek onda ne mora da se stalno “tera” protiv sebe. Akcija postaje lakša jer je manje unutrašnjeg trenja.

I to je možda najvažniji most između knjige “Ciljevi” i stvarnog života.

Zašto ljudi često biraju još jednu knjigu umesto unutrašnjeg rada

Postoji i jedna neugodna istina: mnogo je lakše kupiti novu knjigu nego stvarno se suočiti sa onim što nas koči.

Nova knjiga donosi novu nadu. Dok čitamo, imamo osećaj da napredujemo. I taj osećaj nije lažan — čitanje zaista može biti korisno. Ali ponekad se pretvara u suptilnu zamenu za stvarnu promenu.

Čovek godinama može kružiti ovako:

nova ideja → kratka inspiracija → mali pokušaj → stari otpor → pad energije → nova knjiga

I tako u krug.

Zato je važno reći nešto što možda nije prijatno, ali je oslobađajuće: problem verovatno nije u tome što još nisi pročitao pravu knjigu. Problem je možda u tome što ono što znaš još nije prošlo kroz tvoju unutrašnju strukturu.

Kad se to ne razume, čovek počinje da sumnja ili u sebe ili u ceo lični razvoj. A nekad samo treba spojiti dve stvari:

• dobru mapu
• rad na onome što sprečava kretanje

Kako da izvučeš najviše iz knjige „Ciljevi“

Ako želiš da ova knjiga zaista radi za tebe, nemoj je čitati samo kao motivacioni tekst. Čitaj je kao ogledalo.

Dok prolaziš kroz Trejsijeve principe, nemoj sebe pitati samo:

• “Šta treba da uradim?”
• “Koji je moj cilj?”
• “Koji je sledeći korak?”

Pitaj se i ovo:

• “Šta osećam kad pomislim da to stvarno uradim?”
• “Gde u meni nastaje otpor?”
• “Šta je najgore što bi se desilo ako uspem?”
• “Šta je najgore što bi se desilo ako probam i ne uspem?”
• “Koji deo mene ne želi da krene?”

Tu često počinje prava promena.

Jer nekad prepreka nije spolja. Nekad prepreka nije ni nedostatak plana. Nego nešto u nama što se drži starog, poznatog, sigurnog — čak i kad nas to staro guši.

Kad se taj sloj vidi i razradi, Trejsijevi saveti počinju da dobijaju pravu snagu.

Zaključak: knjiga je dobra, ali čovek nije mašina

Knjiga “Ciljevi” Brajana Trejsija s razlogom je postala važna mnogim ljudima. Ona unosi red tamo gde je haos, pravac tamo gde je lutanje i odluku tamo gde je neodređenost. To nije mala stvar.

Ali nije dovoljno samo znati cilj. Nije dovoljno ni zapisati ga. Nije dovoljno čak ni želeti ga.

Čovek nije mašina koja posle dobre instrukcije automatski prelazi u akciju.

Čovek je biće sa svesnim željama i nesvesnim otporima. Sa planovima, ali i sa starim nabojima. Sa ambicijama, ali i sa strahovima koje često ni sam sebi ne priznaje.

Zato knjige poput ove mogu biti odličan početak, ali ne uvek i celo rešenje.

One pokazuju kuda treba ići.

Ali ako te nešto iznutra stalno vraća nazad, onda nije dovoljno samo dodati još motivacije. Tada treba raditi na onome što pravi unutrašnju kočnicu.

U tome je prava vrednost spoja između klasične literature o uspehu i rada na emotivnim blokadama.

Jer ne pobeđuje onaj ko je pročitao najviše knjiga.

Nego onaj ko je uspeo da ukloni ono što ga sprečava da primeni ono što već zna.